Mislim da ne postoji ni jedna žena koja kao devojčica nije imala gomilu bajnih vizija svoje budućnosti. Ta budućnost bila je lepa i bajkovita, slatkasta kao šampita, a život lak poput mehurića od sapunice.
Umotavale smo se u zavese pretvarajući se da su to venčanice, ljuljale smo one „Ćelavko“ lutke i bivale najbolje šestogodišnje „mame“ na svetu.
Šestogodišnja JA se bar 15 puta udala za Žarka Lauševića a.k.a Miloša Obilića i odjahali smo zajedno na njegovom konju u tu svetlu budućnost. Ok, malo starija JA se posle preudala za Patrika Svejzija jer Žarko nije bio baš neki plesač, ali hajdemo redom.
U mojoj dečijoj fantaziji odrasla JA bila je savršena žena. Uvek sa urednom frizurom, sa rukavicama i šeširom, krstarila sam ulicama svetskih metropola i plenila harizmom i stilom Odri Hepbern. U svojoj damskoj tašnici uvek sam imala rokovnik i knjigu, ruž i parfem, kao svaka prefinjena dama.
Danas baš razmišljam o tome, dok u ogledalu nameštam svoju palma frizuru, navlačim gumene rukavice i krstarim ka toaletu. Uzimam u ruke lagano štivo prevedeno na 6 jezika – uputstvo za upotrebu novog sredstva za dezinfekciju. „Paris is always a good idea“, šapćem u slivnik.
Moje dete za to vreme juri za našim psom po stanu. Naravno, u mojoj pre-odrasloj fantaziji, ja sam bila majka najmanje troje najdivnije dečice. To su bila deca koja su od prvog dana spavala po celu noć, čije nicanje zuba, grčeve i ostale stvari ja i moj savršeni princ suprug nismo ni osetili.
Ta deca bila su kao sa reklame, bez i jedne žvake ulepljene u kosu, bez ispovraćanog brokolija po sebi i drugima i bez histeričnog plača zbog koječega. Ta moja planirana deca nikada nisu imala tantrume u sred hipermarketa, nikad nisu gutala petoparce i blato, već organske unapred pripremljene špecije koje sam spremala superorganizovana velika JA. Ta deca su bila tiha, mirna, poslušna i prepametna. Ma izmišljena. I tako, dok se prisećam tog plana, čujem moje jedino dete kako me doziva: „Mama, Pufi kaki ljubičasto! Mislim da je pojeo moje krede u boji!“
Ah, a prince charming? Kako nega da zaboravim? I ljubav, tu divnu, savršenu ljubav? Tek sam nju bila savršeno isplanirala, onako umotana u zavesu, grleći Kena i šaputajući „dok nas smrt ne rastavi.“ U mojoj dečijoj fantaziji po mene bi došao prelepi princ, izrodili bi smo buljuk prelepe princ – dece i živeli bi smo srećno do kraja života u nekom dvorcu na kraju sveta.
Vremenom od princa ostade samo sporazumni razvod braka i dvorac pod kirijom.
Ponudi se kadkad i neka dvorska luda da prošeta po pozornici mog života, ili pak princ koji je veća princeza i od mene same. A ja ipak više volim vitezove… Da promene sijalicu, spuste u podrum kacu za kupus, zavrnu šrafove na biciklu. Da ne moraju da pitaju mamu da li smeju da isuku mač. Prave, pravcate vitezove!
I tako, sedim i razmišljam.
Ok, živote, pa nismo se tako dogovorili. Ne ide ovde nešto po planu. Trebao si pažljivije da slušaš šta maštam! Nešto si ti gadno pobrkao!
I onda shvatim – najveći princeza i najveći vitez su tu.
Jesu.
Zaista jesu.
Tu.
U meni.
U svakoj borbi da od basne napravim bajku.
U svakom novom napadu zle veštice zvane realnost, ja sam se snašla.
Sama. Svoja.
U psećim, ljubičastim govancima, u napola svarenom brokoliju, u polomljenim rukicama i srcima.
Sa šeširom od starih novina koji je napravilo moje dete, i sa mačem od viljuške za meso. JA, u njenim očima tako savršena.
I noćas, dok pored mene spava ta mala princeza na zrnu graška, shvatam da je sve na svom mestu.
Možda ne baš kao u venčanici od zavese, ali sve je baš onako kako treba!
I da, srećna sam.
Još samo da spustim u podrum onu kacu za kupus…
Fotografije: Pixabay
