Rodila sam te carskim rezom.
Rodila sam te.
Ne veruj ako ti ikad kažu da je carski rez manji čin rađanja od prirodnog. Ili, čak, da to nije rađanje.
Ne dozvoli da ti ikad kažu da je tvoja majka manje majka jer se nije dovoljno napatila prirodnim porođajem.
Majka je majka. Na koji god način da je na svet donela svoje dete. Veruj svojoj majci.
Znaš, dok sam te nosila ispod srca, bilo je onih koji su mi govorili da je moguće da se ne vežem odmah za tebe, jer ću u trenutku tvog rođenja spavati. Da te neću odmah zavoleti, nego će mi trebati duže vremena za to. Čak sam u pojedinim trenucima i tiho patila što ću taj, najvažniji događaj u svom životu, propustiti. Ali sam intuitivno predosećala da ono pravo stiže kasnije…
Bilo je i onih koji su prilično grubo nazivali žene porođene carskim rezom razmaženima. Onima koje ne znaju šta je to porođajna muka. Koje se nisu u startu dovoljno žrtvovale za svoje dete.
Nisam se mnogo vodila tim pričama. Neke od njih ne znaju kakvo je iskustvo koje nosi carski rez, pa ga unapred nipodaštavaju. Umanjuju njegov značaj. Nemaju pojma koji rizik nosi ta operacija, niti kako intenzivno i koliko dugo boli rana od istog. Nisu čule da je nakon ovog zahvata potrebno pet minuta da se okreneš sa jedne na drugu stranu, a oko desetak minuta da stigneš do toaleta, koji je u sobi. Ne znaju ni za brojne komplikacije koje nakon njega mogu da nastanu…
Ali, ne moraju ni da znaju. Nećemo se voditi njihovim primerom i veličati svoju bol. Majke smo i bez veličanja.
Neke, pak, na taj način izdižu sebe, ističiću svoju žrtvu. Meni je sve to razumljivo. Svako od nas ima različite potrebe i shodno tome se i ponaša.
Samo ne želim da TI ikad poveruješ u te priče.
Jer – nisu tačne.
Majka se za svoju bebu vezuje već tokom trudnoće. Dok brine hoće li sve biti u redu, dok je zamišlja u detalje – kakva će joj biti kosica, kakve oči, kakva stopalca… Svakim pokretom svoje bebe u trbuhu ona postaje svesna da je taj novi život deo nje.
Čak i kad ima carski rez i prespava porođaj (jer je, kao što je moj slučaj, morala biti uspavana, nije tako birala) i kada tek nakon sat vremena dobije svoju bebu prvi put u ruke, ona joj s jednakom nežnošću ljubi čelo i oseća jednaku brigu i odgovornost. I biva oprhrvana nežnošću.
A ljubav… ona se stvara… Svakim narednim trenutkom koji mama i beba provedu zajedno. Tokom dojenja ili hranjenja na flašicu. Tokom prepovijanja, kupanja, uspavljivanja… Tokom trajanja onih prvih grčića, za koje je jedini lek maženje… Tokom svega onog što će kasnije uslediti.
Ne daj da te zavaraju.
Tvoja majka zna i žene koje svoju decu nisu rodile. Barem nisu ni na jedan od dva pomenuta načina. One su svoju decu rodile “iz srca”. I jednako ih vole. Ovi primeri su najbolji odgovor na neprikladna podbadanja. Upamti to.
A ja ću upamtiti sve – od prvog trenutka u kojem sam te, onako omamljena od anestezije, čvrsto prislonila na grudi, preko tuge što si razdvojena od mene i što mi te donose samo na podoj i maženje, pa do svih ostalih sitnica koje su formirale moju ljubav prema tebi. Majčinsku ljubav. Ogromnu, iskrenu i nepatvorenu. Ljubav koja ne nastaje u jednoj sekundi, nego se stvara i svakim sekundom intenzivira.
I nikad ne prestaje.
A svoj ožiljak od carskog reza ne krijem. Nisam prestala da nosim bikini. Naprotiv, osećam ponos na ovaj trag tvog rađanja, od kojeg se nikad neću odvojiti.
Ne zaboravi. Rodila sam te.
Rodila sam te carskim rezom.
