Nešto sam razmišljala da postanem lajfkouč.
Jesam, ozbiljno.
Da nađem neku fotelju na cvetove, naučim da sporo pričam, dodirujem skupljenim prstima dlan druge ruke kada želim da naglasim bitnost nečega i da se obogatim. Voala!
Ali, onda sam se setila da bih morala danima da slušam tuđe probleme i da izmišljam opravdanja za neke poteze što dobrih, što loših ljudi, da vibriram i kad mi se ne vibrira i da stavim bele keramičke zube, jer kamera ne trpi ove prirodne.
Onda sam se setila da i nemam nešto para, jer svi lajfkoučevi spoznaju bitnost malih stvari tek kad pored sebe imaju one velike, skupo plaćene stvari.
Sedela sam tako sa detetom koje je opštepoznato po tome da je surovo iskreno. Od onomad kad je sa tri godine komšinici u liftu fino, trepćući mazno kao lutka, rekla da se odalji malo jer joj smrducka iz usta, shvatila sam da će moje roditeljisanje biti zanimljiva rabota.
Utezala sam se te večeri u svoje bele, uske farmerice, dahtala i puhtala kao kad nogu broj 43 pokušavate da uglavite u 38. Gleda me dete, gleda, pa ko iz topa odvali: „Ti si baš slatka, mama. Buckasta si, nećeš stati u te farmerice, ali si jako slatka!“
Pogledala sam je sa upaljenom sijalicom iznad glave. Skočila sam kao oparena. Istinom oparena. Rodila sam malog, iskrenog otrežnjivača prostora i ljudi.
Zgrabila sam telefon i nazvala najbolju drugaricu. Danima smo raspredale o nekom tipu, analizirale neke postupke i zašto je ovo a zašto je ono. Ok, mali, osmogodišnji motivatoru, aj’ sad da te vidim!
Pustila sam drugaricu na spikerfon. Pričala je opet o gospodinu misteriji, a dete je mirno slagalo Lego kocke.
Odjednom, kada je mali lajfkouč čuo dovoljno, pogledala je teatralno u pravcu telefona i mirnim tonom rekla:
– Ali, on prosto nije zaljubljen. Danilo je jako zaljubljen u mene i on se uopšte ne ponaša tako bezvezno… Da je zaljubljen, već bi je pozvao na sladoled ili joj nacrtao na papiriću srce. On nije zaljubljen u nju…
– Halo? Halo? Jes’ ti čula? Laaadno. Pa jeste. Nije zaljubljen u mene, sto mu belih rada… A ja se žderem ovde. Ma!
Sledećeg dana neki me đavo naterao da pravim makaronse. Merila sam grame, dodavala boje, mešala i miksala. Na kraju, izmučena i isceđena, stropoštala sam se na stolicu spremna da ceo pleh nečega što je trebalo da liči na makaronse saspem u kantu za smeće.
– Šta je bilo, mami? – došla je do mene vrteći lizalicu u ustima i nabijajući mi novi osećaj krivice što opet jede šećere i nezdrave gluposti.
– Ništa. Ne idu mi ovi kolači. NE I DU. Odustajem!
– Pa da. Ko boranija. Ali nema odustajanja!
– Molim? Kakva boranija te sp…
– Pa ide li meni boranija? Volim li ja, mama, boraniju? Neeee volim. Ali, šta ti meni kažeš? Kažeš, ajde, dušo, možeš ti to. Nije sve u životu lako, eee… I da li sam ja odustala? Nisaaam! Pojela sam boraniju. Tako sad i ti. Nema odustajanja!
Okrenula je novi krug lizalice kroz obraze, okrenula se i otperjala u svoju sobu. Motivatorski.
Ouuukej, e sad ću da izmakaronišem ovo, makar crkla!
Sledećeg dana došla je iz škole umorna i lepljiva od znoja. Igrala je fudbal sa dečacima.
– Kako je bilo u školi, priganice? – pitala sam je.
– Lepo. Dečaci su me naučili da driblam! – odgovorila je veselo, skidajući prašnjave cipele sa nogu. Noge su joj smrdele, o, bože kako su joj smrdele noge!
– Zaboga, dete, pa šta je s tim čarapama? – pitala sam.
– Moje čarape su srećne. Rekla si mi da budem sa drugarima sa kojima sam srećna. E, pa svim mojim drugarima sa fudbala smrde noge, pa i meni. Vidi, vidiiii… – mlatila je smrdljivim stopalima po vazduhu i smejala se, gurajući mi ih kao slučajno pod nos.
Okej… kanda je put do sreće nekad smrdljiv i neprijatan.
To veče, dok sam mislila da ona spava, sedela sam na ivici kade i plakala.
Zalomilo se svega i svačega tih dana i sustiglo me u sumrak na ivici kade i živaca.
Maskara se onako pobednički spuštala niz lice i ostavljala trag na mojoj omiljenoj beloj majici.
Ujutru, dok smo se spremale za školu, došla je do mene i u ruci mi donela sapun. Beli, dečiji sapun.
– Možeš ovim da skineš fleke.
– Kakve fleke? – pitala sam.
– Pa sa majice. Eno je u kupatilu. Umrljala si majicu. A ja kad umrljam majicu malo protrljam ovim i skine se. Sve ružno nestaje samo kad si dovoljno uporan. Probaj!
Gledala sam je i ćutala.
Kasnije, tog popodneva, smejala sam se kao nikad i dugo, dugo ljubila svoje dete.
Trljala sam belu majcu dečijim sapunom i sa nje su, kao i svako crno sa belih stvari, lagano nestajali tamni tragovi.
Smejala sam se i plakala u isto vreme.
Ovaj put od radosti.
Pojavila se na vratima, musava od kečapa:
– Jesam li ti rekla da se sve opere i bude opet belo i čisto?
Jesi, dušo. Skroz si u pravu.
Nikad čistije nije bilo!
