Ima tome već nekoliko godina, tačnije od kada ne radim, kako sa ogromnom zebnjom i priličnom tugom iščekujem početak septembra. Svi pokušaji da sebe poštedim uznemirenja ili bar da ga ograničim na najmanju moguću meru, uglavnom ostaju uzaludni. Da, ja sam inače samohrana, nezaposlena mama jednog tinejdžera.
Preživeh nekako petak, 1. septembar. Sin se vratio iz škole i rekao mi je da se niko od dece nije posebno hvalio gde je bio za vreme raspusta. Odahnuh. Jer moj sin obično nema ništa za priču.
Ceo raspust smo ostali kod kuće. Kao mnogih godina pre toga. Tačnije, za 13 godina dva puta smo išli na more i jednom u Holandiju. Ove godine – ama baš nigde. Čak ni u obećani Morahalom. Na jedan dan. Ne, nemojte misliti da sam ljuta, ogorčena, zavidna ili nešto takvo slično, to nikako. Samo, duša zna itekako da boli kada vam se život svede na hiljadu puta ponavljano „ne možemo sada, videćemo neki drugi put.“ A to „neki drugi put“ nikako da osvane.
Danas – dolazi moj sin sav snužden. Pitam šta je, on najpre ispriča (o, hvala dragom Bogu, još uvek sve priča, bilo dobro bilo loše pa se nadam da će tako i ostati), šta deca rade u školi, kako se ponašaju, kaže da neki već prave probleme, tj. nastavljaju kao da raspusta i nije bilo…Tako, neke male, a mami tako važne stvari. I onda kaže sledeće: „Nastavnik fizičkog je rekao da MORAMO imati crni šorts, bele majice (bez natpisa), bele sportske čarape za sledeći čas. Ko ih ne bude imao, dobijaće minus, zatim i jedinicu, a njemu napamet padati neće da, kada mu roditelji budu dolazili, ispravlja ocenu.“
„Jel’ tako?“, dreknu Vodolija iz mene. Sin potvrđuje.
Prvo, mora se samo umreti, to je moja omiljena izreka. Drugo, kada me neko stavi pred svršen čin, jer zaboga „to tako mora, to su pravila“, a u našim stvarnim životima se siti nagledavamo svakodnevnih kršenja hiljade pravila, onda je to – utopija.
Ni moje dete, niti ijedno drugo ne sme biti kažnjeno, a pogotovu mu ne sme biti smanjena ocena iz, oprostićete ali, predmeta koji i baš nije suštinski važan da bi deca iz njega imala bilo koju drugu ocenu manju od petice! Ono zaista važno je da dete pokaže trud, da ima volju da da najbolje od sebe. Pa makar to bilo i u crvenom šorcu i žutoj majici, nasleđenoj od starije sestre na primer.
Nisam ja neka „buntovnica bez razloga“, još manje sam protiv pravila…. Ali, ona trebaju da važe tek kada rešimo suštinski važna pitanja! Mnogo boli što niko ne pita da li kupovanje tog famoznog šorca i majice, ili tek izašle radne sveske od 1000 i kusur dinara, ili trougla koji ne može da se polomi ili baš tog nečeg što „morate imati za sledeći čas inače dobijate minus i/ili jedinicu“, nekim roditeljima znači da neće imati da prehrane svoje dete, da će morati da na sirotinju uzmu bankarske pozajmice čije će im kamate zguliti kožu sa leđa, da će morati da nose odavno stare cipele, da će se tresti da im uterivači dugova zbog neplaćenih računa ne zakucaju na vrata…
Sigurna sam da svakom roditelju samo treba mogućnost da može da zaradi i deci pruži sve ono što im treba! Da ne bi, ne zbog neznanja, nemarnosti ili nerada, već zbog nemanja njihovih roditelja, dobijala slabe ocene!!! Zapravo, kad bolje zavirim u sebe i jesam ljuta, baš onako, dobrano!!! Kao i uvek kada su ovakva „moranja“ u pitanju!!!
A crni šorts, belu majicu i bele čarape kupiću svom sinu kad na njegov račun legne alimentacija. Za koji dan, čim se tata vrati sa tamo nekog Sredozemnog mora.
Autor teksta: Snežana Drmanac
O autorki, prema njenim rečima: Vodolija, samohrana, nezaposlena mama jednog pubertetlije, večita „crna ovca“ što laje na zvezde, neumorno pokušavajući da ispravlja krive Drine, ma šta to koštalo. Beskompromisni borac protiv nepravde i laži. Mnogo ne voli bahate, koristoljupce, licemere, prevrtljivce, one što „grokću, muču i riču“ kada pričaju. Nosi naočare, ali one nisu ružičaste boje, pa svet vidi upravo onako kakav on i jeste – nekad siv, nekad žut. „Dobra Samarićanka“ koja, kada neko pređe sve njene granice dobrodušnosti i tolerancije nastupa sa „bahati samo jezik bahatih razumeju“.
Ona čiji su prioriteti, nakon rođenja sina u poznim godinama, dobili neki drugi redosled. Ona koja se ne stidi svojih postupaka i svakoga može da pogleda u oči. Ona koja, s vremena na vreme, ume da napravi „veliko spremanje“ u svom životu, pa se desi da neki ljudi zauzmu neko potpuno nevažno mesto, a neki drugi se popnu na „top ten“ listu; ipak oni najčvršće pozicionirani, ostaju na svojim mestima – jer su to zaslužili. Ima tome godina kako je, zbog gubitka posla i neizvesne egzistencije za sebe i dete, ponekad malodušna, tužna, zabrinuta. Ipak na kraju uvek preovlada njena vodilja za život: „Nasmej nekom dan, da i tebi bude nasmejan!“ Hvala Bogu da je baš tako! Obično-neobična „mama Novosađanka!“
