Da li je uključivanje dece u organizovane fizičke aktivnosti u periodu ranog detinjstva
potreba, trend ili nešto drugo?
U poslednje vreme, polemike na ovu temu su izuzetno česte i roditelji imaju različita razmišljanja: od onih koji decu uključuju u sportske programe čim prohodaju, smatrajući da fizička aktivnost kod deteta razvija mnogo toga dobrog, do onih koji veruju da je to pomodarstvo i način da se roditelji „otarase“ deteta i pokušaju mu nadomestiti nedostatak zajedničkog vremena plaćenim aktivnostima.
Koliko puta sam čula ili pročitala: „Ma daj, deca treba da se igraju napolju i to je dovoljna aktivnost“ ili „Ma oni tako mali umeju samo da trčkaraju i skakuću, a to mogu i kod kuće ili napolju“.
Takođe, ta druga „struja“ roditelja osuđuje ove prve smatrajući ih preambicioznima, koji „guraju“ decu u što više aktivnosti i streme da budu naj u svemu, pa onda kreću prozivanja u smislu: „Moje dete je naučilo da čita sa 8 meseci, a da računa sa 13 meseci…“. Šta je istina, a šta preterivanje?
Ja sam uvek stremila zlatnoj sredini, a ne volim da osuđujem dok ne porazmislim dobro kako je i sa te druge strane, u tuđim cipelama. I ne volim kad se u ocenjivanju nečega ode u krajnost. Na primer, ako je nečije dete rano krenulo na sport, ne znači automatski da su roditelji preambiciozni ili da mu ne posvećuju vreme.
Postoje i drugi aspekti gledanja na to.
Moje iskustvo sa programom roditelj – dete
Nisu sva deca ista. Postoje deca sa puno, puno energije, koju je, prema mom mišljenju, potrebno usmeriti na korisne stvari. Ja imam jedno takvo dete, za koje sam vrlo rano uočila da vrca od energije i da je, uz to, i pravi sportski tip.
Kad je lepo vreme, maksimalno ga provodimo napolju, gde može da se izjurca do mile volje. Na žalost, nemamo dvorište i živimo u manjem stanu. Od jeseni do leta lepe dane provodimo u šetnjama, ali sa prvim lošim vremenom onemogućeni smo da joj pružimo dovoljno fizičke aktivnosti koja je njoj potrebna. Skakanje po kauču ne vidim kao dovoljnu aktivnost za nju, a pritom ni komšije nisu oduševljene zvucima. Igraonice su rešenje ponekad, ali ne na svakodnevnom nivou.
Smatrala sam neophodnim pronalaženje fizičke aktivnosti za rani uzrast. I znam da nisam pogrešila.
Znala sam za program roditelj – dete, jer sam isti pohađala kad sam bila mala. Pošto su roditelji radili u smenama, sa mnom je na vežbanje išla moja baka. Ta mi je rekreacija ostala u najlepšem sećanju i, verujem, razvila moju kasniju ljubav prema gimnastici, baletu i plesu.
Zato sam i upisala dete baš na taj program, u školi sporta Olee (za koju sam saznala iz mnogobrojnih preporuka mama čija deca su tamo već išla). Natalija je imala 2 godine kada su ona i tata počeli da vežbaju, dva puta nedeljno. Pošto smo zbog vremena već bili osuđeni na zatvoren prostor, iskoristili smo to u svrhu telesnih vežbi pod budnim okom trenera, ali i razvijanja motorike, ravnoteže, savladavanja prepreka, prostornog snalaženja…
Od početka je volela da pohađa časove „sportića“, kako ga neformalno zovemo. Ubrzo je naučila da napravi kolut unapred, a poligoni sa preprekama su joj postali omiljeni. O penjanju i skakanju da ne pričam.
Ono što sam primetila da se nakon tog programa poboljšalo je da se spretnije i sigurnije penjala, bolje hvatala i naučila da izbegava (ili savladava) prepreke, kao i stvari koje lete ka njoj.
Već sa 3 godine prešla je u stariju grupu, gde mališani vežbaju bez roditelja. Evo je već treća godina kako pohađa sportić i obožava ga. Letos je u okviru iste školice savladala i vožnju rolerima, što ja nikako nisam mogla da je naučim (pošto sam kao Bambi na ledu iz onog crtaća) i to od padanja, preko ustajanja do sigurne i pravilne vožnje.
Dakle, za decu koja su prepuna energije bavljenje ovakvom aktivnošću je mnogo bolje od sedenja ili skakanja kod kuće, a ovim programom za najmlađe deca se ne odvajaju od roditelja.
Od čega se sastoji program roditelj – dete u školi Olee
Program je namenjen deci uzrasta od jedne do tri i po godine, a realizuje se u sali i na bazenu. U ovom periodu deca vežbaju uz roditelja.
Akcenat u radu je na unapređivanju i razvijanju biotičkih motoričkih znanja i opštih kinezioloških znanja.
Biotička motorička znanja ili prirodni oblici kretanja, odnose se na:
- savladavanje prostora (puzanje, valjanje, kotrljanje, hodanje, trčanje);
- savladavanje prepreka (provlačenje, naskoci, saskoci, preskoci, penjenje, silaženje, balansiranje);
- savladavanje otpora (držanje, upiranje, vučenje, guranje, nošenje, podizanje);
- manipulisanje predmetima (bacanje, hvatanje, dodavanje, vođenje).
Opšta kineziološka motorička znanja odnose na vežbe za razvoj snage, brzine, izdržljivosti, koordinacije, gipkosti, ravnoteže, preciznosti.
Bazen je od velikog značaja za razvoj deteta, prvenstveno zbog mogućnosti ispoljavanja mnogih pokreta u vodi, koji nisu mogući na tlu. Deca se u organizovan radu sa roditeljima, brže oslobađaju straha od vode, što kasnije omogućava i lakšu obuku plivanja.
Raspored treninga
Uzrast: 1 – 2,5 godine:
- Petak / 16.30-17.15h / Dečji sportski centar oLEE, Novosadskog sajma 37, Novi Sad
- Nedelja / 9.30-10.15h / Bazen Sole mio / Sentandrejski put 165, Novi Sad
Uzrast: 2,5 – 3,5 godina:
- Ponedeljak, Sreda / 16.30-17.15h / Dečji sportski centar oLEE, Novosadskog sajma 37, Novi Sad
- Subota / 9.30-10.15h / Bazen Spens / Sutjeska 2, Novi Sad
Kontakt osoba je Bojan Crnojački (063 590 456), a e-mail: clubolee@gmail.com.
Možete ih pratiti i preko Fejsbuk stranice Školica sporta Olee, kao i preko sajta www.clubolee.com
Benefiti ranog bavljenja sportom
Za usvajanje zdravih navika i edukaciji o važnosti fizičke aktivnosti ne može biti rano, jer:
- statistika kaže da najveći broj dece koja su upućena u sport od malih nogu zadržavaju zdrave navike i kad odrastu
- sport je odličan za razvijanje radnih navika i samodiscipline
- sport pozitivno utiče na emocionalni razvoj dece, kao i njihovu socijalizaciju
- sport od malena unapređuje zdravlje
- sport utiče na izgradnju karaktera – deca se uče šta je fer plej, kako se ponaša u timu i sl.
Pošto pratim Dr Ranka Rajovića, znam i da je više puta isticao značaj fizičke aktivnosti za dete, pogotovo za razvoj sinapsi u mozgu.
Prema njegovim rečima, decu treba pustiti da skaču, da se vrte, da padaju… U svojim videima i tekstovima on pominje istraživanja koja dokazuju da intelektualne sposobnosti zavise upravo od broja sinapsi u mozgu, a one se formiraju različitim stimulacijama. Čak polovina sinapsi formira se do pete godine života. To znači da je za razvoj mozga neophodna fizička aktivnost poput navedenih, a sputavanjem istih svakako ne činimo dobro detetu.
Te, za dete toliko dragocene aktivnosti, nekada nisu moguće kod kuće, jer je prostor limitiran ili postoje predmeti o koje bi deca mogla da se povrede.
Zato je sport u sali jedno od dobrih rešenja za najraniji uzrast.
Moje iskustvo je pozitivno. Za nas sport za dete nije trend, već realna potreba.
Sportić je sada neizostavni deo radne nedelje mog deteta, a nadam se da će tako ostati i ubuduće.
Fotografije: škola sporta Olee, Pixabay
Ovaj tekst je nastao u saradnji sa školom sporta Olee
