Čitam tako u nekom tekstu, da pored školica za buduće mame, postoje i škole za buduće tate, pa čak i bake. Lepo što su uključeni i ostali članovi porodice. Samo, gde su tu dede, pitam se? Da li su očevi očeva i majki nepravedno izostavljeni, ili se oni ponašaju previše nenametljivo u odgajanju i vaspitanju unučića?
Sećam se svoga dede: pažljiv, nasmejan, blag, uvek pun ljubavi prema nama. A bilo nas je petoro njegovih unuka. Deda nas je vodio na sladoled, častio za svaku peticu u školi, pravio nam kućicu od drveta u svom dvorištu, učio nas da pecamo…
Zaista je obeležio moje detinjstvo najlepšim bojama i pitam se da li bi ono bilo potpuno da njega nisam imala, takvog kakav je bio. I nakon dvadeset godina od rastanka sa njim, mnogo mi nedostaje. Znam da bi i mojoj deci bio dragocen i sjajan “ortak”.
Moja deca nemaju takvog dedu. A imaju čak dvojicu. Međutim, obojica su prilično nezainteresovani, dovoljno im je da čuju da su deca dobro, da ih vide za slave, Božiće i rođendane i ne udubljuju se mnogo u detalje i njihove dogodovštine.
Bude mi ponekad krivo. Pogotovo kad u parku, na igralištu, vidim nekog posvećenog deku koji se, iako ga bole leđa i noge, lopta sa unukom ili strpljivo ljulja unučicu. Koji ih grli i teši ako udare koleno, koji zna da prepozna kad su tužni. Pa još kad iz razgovora čujem da trče u apoteku kad su unuci bolesni ili ih vode na treninge… Blago tim unucima!
Ne bih znala kakvi su (niti da li postoje) statistički podaci, te ne znam kakve dede dominiraju u današnjem društvu, da li ove koji žive za unuke ili ove okrenute sebi, kao što ih moja deca imaju. Ali imam utisak da se o ulozi i značaju dede premalo priča.
Razmislite: kad ste videli neki tekst koji se bavi temom deda-unuk/unuka? O majkama, očevima, bakama, pa čak i tetkama, ima ih izobilje.
Možda smo, kao društvo, nepravedno svrgnuli dedu sa mesta koje mu pripada? Možda oni sami ne znaju koliko značajni i bitni mogu da budu za odrastanje svojih unuka, pa se samoinicijativno povlače, ne zato što tako žele, nego zato što misle da nisu previše važni?
Hajde da pokušamo to da promenimo, zarad sreće njihove i sreće naše dece!
Imam predlog i kako! Hajde da dedama koji se bave unucima kažemo i pokažemo koliko nam to znači, koliko nama olakšavaju, a klincima ulepšavaju svakodnevicu. A onima drugima, hajde da damo “zadatke”: zamolimo ih da nam dođu u goste, pričuvaju decu, odvedu ih negde, nauče ih pesmicu, pokažu stare fotografije, pričaju im o svom detinjstvu…
Možda ih, ako im ukažemo poverenje, to ohrabri da u detinjstvu svojih unuka ostave nezaboravne, posebne tragove mudrosti, iskustva i topline, onako kako to samo dede mogu…
Telefon u ruke i nazovite dedu svoje dece. Vaša deca to zaslužuju.
Obećavam da ću učiniti isto.
Autor: Ivanka Đaković
Fotografije: Pixabay.com
