Dečaci ne plaču, devojčice su pristojne?

Decaci_ne_placu

Koliko su u našoj kulturi nametnute polne uloge, toliko su nametnuti i kodeksi ponašanja – kako se ponašaju muškarci, a kako žene. Šta je to što je društveno prihvatljivo, a šta je to što namećemo deci tako što im svesno i nesvesno šaljemo poruke koje oblikuju njihovu svest o sebi, svet i drugima?

Da li dečaci zaista ne smeju da plaču samo zato što su dečaci?

Da li je neprihvatljivo da muškarci kažu i pokažu da su tužni, usamljeni, povređeni?

Da li žene zaista ne smeju da osećaju ljutnju, agresiju ili da ulaze u konflikte?

Naravno da ne!

Neprijatne_emocije

Emocije su univerzalne nezavisno od rase, nacionalnosti, pola ili uzrasta. Svako ljudsko biće IMA PRAVO da oseća i pokaže svaku emociju i zbog toga nije manje vredna osoba.

Ne postoje pozitivne i negativne emocije, već samo one koje su nam prijatne ili neprijatne. Svaka emocija ima svoju funkciju i razlog zašto se javlja u određenim situacijama.

Ipak, učeni smo da su bes, ljubomora, zavist, ljutnja i tuga negativne emocije koje treba po svaku cenu izbegavati.

Tako se dečaci „teše“ time što im se kaže da su oni snažni i hrabri i da zato ne smeju biti tužni. Mi kao roditelji im, u stvari, time šaljemo poruku: „Nije OK da osećaš tugu. Vredan si samo ako si uvek jak i hrabar.“

Devojcice_su_pristojne

Kao što devojčica ne sme da ulazi u konflikte, pa se često može čuti: „Ti si mirna, dobra devojčica. Budi smirena i tiha.“

Šta stvaramo zabranom na osećanja

Roditelji i sredina, u stvari, daju deci zabranu na osećanja, uglavnom na pokazivanje „neprihvatljivih“ osećanja. Kao rezultat, deca usvajaju iskrivljena uverenja o tome kakvi treba da budu.

To je greška, jer emocije će biti tu, uvek. Zapravo, treba deci da pokažemo da je U REDU iskazivati ih na adekvatan način.

Kao što sam ranije napomenula, svaka emocija ima svoju adaptacionu funkciju, odnosno ona se javlja kao odgovor osobe na datu situaciju. Gušenjem emocija koje se smatraju neprihvatljive, osobe mogu iskazivati takozvana „reket“ osećanja.

Besan_decak

Reket osećanje je u stvari „zamensko“ osećanje za ono koje zapravo osećamo.

Recimo, ako su muškarca u detinjstvu učili da nije u redu da bude tužan, ali da se u situaciji koju opaža kao tužnu može izvikati ili biti agresivan – onda je ljutnja njegovo „reket“ osećanje. Dakle, on je negde u detinjstvu zaključio da je sasvim u redu biti ljut, ali nije u redu biti potišten, tužan ili, daleko bilo, plakati.

Sa druge strane, tipično je za žene na našim prostorima da „čuvaju mir u kući“ i da nije u redu da započinju konflikt i budu ljute, ali je sasvim u redu da budu tužne.

Reket osećanje je „privremeno rešenje“ koje ne dovodi do razrešenja nijedne situacije i u stvari radi kao odbrambeni mehanizam koji ljude može veoma da koči u svakodnevnom funkcionisanju, a pre svega nije povoljno za mentalno zdravlje.

Besna_devojcica

Često se dešava i somatizacija, kada osobe time što sprečavaju „osećanje“ počinju da imaju fizičke smetnje: kardiovaskularne bolesti, probleme sa varenjem, kostima ili mišićima.

Šta onda sa neprijatnim emocijama?

Neprijatne emocije su uglavnom jakog intenziteta i za odrasle, a naročito za decu, tako da je u situacijama u kojima je normalno da se one javljaju najvažnije deci pružiti utehu, umiriti ih i dozvoliti im da obrade ono što im se upravo dogodilo.

Treba im pokazati da je sasvim u redu ponekad se osećati loše, da ne postoji nešto što se „ne sme“, već samo nešto što je prijatno ili neprijatno.

Zaista je u redu osećati ceo spektar osećanja i naučiti kako da se reaguje u situacijama koje proizvode ovakve emocije.

Emocije_dece

Najbolji način, kao i uvek, je učenje po modelu, tako da je naš zadatak prvenstveno da deci pokažemo ličnim primerom da ne postoje muška i ženska osećanja, da svako osećanje ima svoju funkciju i da je neophodno izgraditi vrednosni sistem osobe kako bi živela oslobođena zamenskih „prihvaljivih“ osećanja, jer je to na duže staze pogubno i za osobu i za njenu okolinu.

 

Foto: Pixabay.com

POSTAVI ODGOVOR

Upišite svoj komentar
Unesite svoje ime ovde