Mama ima vreme za sebe

0
mamino vreme

Tišina. Mir.
Stan je prazan, svi su negde svojim poslom. Ja – sama.
Saaaaama.
Niko ništa ne priča, niko ne šuška, niko ne doziva „MAAAMAAA“.
Nikom nije upao plastični Olaf u wc šolju.
Svi su ručali u isto vreme.
Znam, ni ja ne mogu da verujem.
Ne pamtim kada se ovo poslednji put dogodilo.
Metar tišine samo za mene!
Napokon sedam opušteno na krevet i dišem duboko.
Dozvoljavam sebi da 10 minuta ne razmišljam ni o čemu.

Šta radi mama kad je sama?


Šta sad raditi?
Bokte, šta sad?

Ulazim u kupatilo i odvrćem slavinu.
Napuniću sebi kadu.
Da se opustim, vala.
Imam onu jednu mirišljavu kuglu, kupila sam je pre sto godina, e sad ima da je bućnem u ovu vrelu vodu, nek šišti.
Šišti i meni u glavi, odavno.
Pustiću muziku.
Nasuću čašu vina.
Ovo je moj dan!
I kao one cice u filmovima, uživaću u sumraku kupatila uz dve tri jeftine sveće diskutabilnog mirisa.

kada

Jedno zamišljam, drugo se dešava

Kada se puni i sve bućka na radost.
Jedva čekam da se izvalim u vrelu vodu.
U filmovima to uvek izgleda glamurozno.
Ja nisam glamurozna. Ja sam čupava i umorna.
Topla kupko, evo me!
Spuštam se u vodu, i iz kade izbacujem dooobru količinu vode napolje. Jer, žena potopljena u mirišljavu kupku potisnuće isto toliko tečnosti van ivica kade koliko je i kilograma dobila u poslednjih par meseci.

Nema veze.
Ne nerviraj se.
Ovo je vreme za tebe.
Opusti se.
Uživaj.
Stavi pakovanje na kosu.

Uzimam kesicu s pakovanjem za kosu, sad ću da natrpam na glavu sva ona ulja noćurka i andrake, ima da sijam. Tako bar kažu na reklami.
„Otvorite ovde“, kaže.
Kesica nije zasečena.
Kesica nema onaj zarez da je načneš.
Nema.
Pokušavam da je raskupusam. Ne ide.
Ok, sad sam već pomalo besna.
Nećeš ustati iz kade.
Nećeš ustati iz kade, ponavljam u sebi.
Pod turom mi i dalje šišti ostatak mirišljave kugle.
Ustala sam iz kade.
Makaze. Gde su makaze? Evo ih. Zasecam prokletu kesicu i žurim nazad ka kadi, dok se sa mene naježene sliva sapunica.
Klizam se. Nabijam lakat na držač za peškire. U poluletu grčevito stiskam kesicu i njen sadržaj se proliva unaokolo.

Stojim kao ukopana na sred kupatila srećna što u potpunosti nisam podlegla gravitaciji.
Ovo je tvoj dan, draga.
Opusti se, smirujem sebe.
Vraćam se u kadu.
Sa radija dopiru neki latinoameri, sve je kul i ne čuje se ništa osim pucketanja sapunice i mojih misli.
I naravno, mozak mora da napravi problem i da svoj rad ubrza na 200. Stotinu pitanja i podpitanja, stotinu nepotrebnih misli napadne me istog momenta kako sam se sjedinila s uživanjem.

Jesam li zaključala vrata? Da li je dete spakovalo kolaž papir za današnji čas likovnog? Ako je jela viskoka 3m i 5cm a bor 1m i 2 cm niži, koliko je visok bor? Obaveštajne rečenice? Imam li zeleni za supu?

Ne, ne, ne.
Ne razmišljaj.
Isključi se. Samo relax.
Zatvaram oči i pokušam da mislim na nešto lepo. Žmirkam i fokusiram se na lepe stvari.

uzivanje

Bravo, kraljice. Da li ti je to upravo ispalo sočivo? Da li je?
Skačem kao oparena i čkiljeći na jedno oko pokušavam da po penušavoj površini razaznam providno, malo čudo ispalo iz mog oka.
Super. Stvarno super.
Ne, ovo se ne dešava.
Nećeš, Marfi, pa slušaj me. Nećeš!

Nek idu dovraga i sočivo i noćurci iz maske, ja svoju stražnjicu odavde više ne pomeram!
Opuštam se. Ovo je moj dan. Ništa ga neće pokvariti.
Sa radija se čuje „I just called to say i love you“.
Divno!
Sveća treperi, baš je romantično, jeste da vidim napola mutno ostatak kupatila, ali nema veze. Niko ne zove, sama sam i uživam.

Eh, Marfi….

Zvoni telefon.
Zvoni.
Da li je moguće?
Zvooooni!
Nepoznat broj.
Ne javljam se. Ne. Ja sad uživam. Izvini, ko god da si. Nema prekidanja ovog mog momenta. Ne!
Dišem duboko i pokušavam da rukom prigrlim ono malo pene što je ostalo nakon mog konstantnog poskakivanja po kadi.
Lepo je.
Odmaraj, zaslužila si.

Neko zvoni na vrata.
Baš. Zvoni.
U glavi mi je tog momenta eksplodirala bomba.
Pa da li je moguće da ne mogu ni 15 minuta da iskuliraaaam?
Ne, neću otvarati. Verovatno je neko slučajno. Naslanjam glavu na ivicu kade i isključujem misli.

Zvoni.
Telefon.
Ne, ne mogu da verujem.
Mokrom rukom besno grabim to pištavo čudo i prislanjam ga na mokru glavu punu noćurka i blistavosti.
Dreknem:
-HALOOO???
– Dobar dan, gospođo, mi doneli tepih.
– Kakav tepih?
– Pa onaj što ste dali na pranje. Zvali smo Vas malopre.
– Ok, a gde ste Vi sad?
– Pa evo, pred vratima smo Vam.

Skačem iz kade. Psujem i tepih, i noćurke, i šištave kugle, i dan za sebe, i vodu, i mokre papuče.
Ogrćem bade mantil i šljapkam do vrata.
Otvaram sva mokra i čupava.
– Daj taj tepih.
Dečko me čudno gleda. Mislim da je dečko, jer sa jednim ćoravim okom punim sapunice ne vidim ni belu mačku.
– Gospođo, izvolite… Ovaj, imate nešto malo crno tu oko očiju… Doviđenjenja…
Zatvaram vrata i tog momenta u ogledalu ugledam malog pokislog pandu sa oooogromnim crnim kolutovima razmazane maskare oko očiju.
Pa divno. Zaista divno.

Vraćam se u kupatilo, sveća je dogorela odavno, nova prostirka na podu upila je višak vode, u kadi nema ni traga pene.
Naginjem se da dohvatim čašu vina, i sa noge mi se odlepljuje i pada na pločice mali plastični Olaf.

Ne, ja definitivno ne treba da imam vreme za sebe…

 

Fotografije: Pixabay.com

POSTAVI ODGOVOR

Upišite svoj komentar
Unesite svoje ime ovde