Kina – daleka, zemlja, toliko različite kulture od naše. O njoj „sudimo“ iz priča, filmova, ali i po Kinezima koji poslednjih decenija otvaraju prodavnice u našoj zemlji. Ipak, o tome kako je zaista živeti u Kini, može da nam podsvedoči samo neko ko i živi tamo.
Zato sam pronašla porodicu Maleković – mamu Milicu, tatu Nenada i kćerku Minu (7), koja je u Kini nešto duže od godinu dana, a u ovoj zemlji planiraju da ostanu što duže.
Mama Milica nam je ispričala kako su se snašli, kako su prihvaćeni i otkrila razne zanimljive činjenice o ovoj zemlji i njenom narodu, od hrane, preko vaspitanja, do interesantnih navika koje ne prestaju da začuđavaju Evropljane.
Otkud ovi Novosađani u Kini
Na pitanje kako se njena porodica obrela u Kini, Milica kaže:
– Drago mi je što mogu svim čitateljkama da kažem da se čuda definitivno dešavaju i da zaista treba da veruju da će im se želje ostvariti. Naime, jako dugo težim da se izmestim u neko uređenije i srećnije društvo, ali kako nigde u inostranstvu nemam rodbine i prijatelja, to mi je uvek izmicalo. I samo je jednog dana, kako to obično i biva, moj suprug dobio ponudu koja se ne odbija.
Milica dodaje da nemaju tačan plan koliko će ostati u ovoj zemlji, ali bi ona volela da ostane što duže.
– Često iz šale kažem suprugu da ako hoće da se vraća – njegova stvar, a ja ću se preudati – kaže ona kroz smeh.
S obzirom na to da je kineska kultura u potpunosti drugačija od naše, zanimalo me je kako se porodica Maleković snašla pri preseljenju u ovu zemlju. Od Milice sam dobila samo pozitivne komentare.
– Kinezi su narod koji je vaspitavan da bude ljubazan i fin, tako da se odnose prema nama sa velikom ljubaznošću. Vole belce, mada mnogi podrazumevaju da si automatski Amerikanac. Zanimljivi smo im i do te mere da kad jedemo napolju neki stanu i posmatraju nas. Stalno nas fotografišu, naročito nasu ćerku. Bukvalno dovuku svoju decu i zamole nas da se slikaju sa našom ćerkom – priča nam ova mama.
Milica je, kako kaže, počela da radi posle neverovatnih deset dana, i pritom napominje da u Srbiji ovde godinama nije mogla da nađe posao. S početka je radila u vrtiću u koji su upisali svoju kćerku, te nisu morali da plaćaju isti, a sada radi u drugom vrtiću, jer joj prija rad sa decom.
Svakodnevica u gradu Čengduu
Ova porodica nastanila se u Čengduu, glavnom gradu Sičuan provincije. Čengdu je ogroman grad sa oko 14 miliona stanovnika, a Milica ga opisuje kao prilično ružan grad sa izuzetno lepim mestima.
– To je grad sa nesagledivo mnogo solitera koji su zamenili stare petospratnice, samo je problem što nisu sve zamenjene. Čengdu je 2008. godine pogodio razorni zemljotres i od tada je jako puno izgrađen – objašnjava naša sagovornica i nastavlja:
– Vode računa o novoizgrađenim kompleksima. Mi živimo u takvom jednom gardenu koji ima tri ulaza na kojima rade čuvari, a tu su i baštovani i ostali (čitava armija ljudi). Kažu da Kinezi izmišljaju radna mesta kako bi svako imao priliku da radi. I stvarno, kad si u banci ili školi, vidiš da to što tamo radi sedam ljudi kod nas rade tri čoveka – dočarava nam Milica kineski sistem.
Neverovatne razlike između Srbije i Kine
Kako jednu zemlju odlikuje narod, tako je i najveća razlika u ove dve zemlje upravo u ljudima, smatra Milica, koja Kineze opisuje kao skromne, nasmejane i ponizne.
Kao jednu od osnovnih razlika navodi i jezik.
– Većina Kineza ne govori engleski i tek odskoro su počeli intenzivnije da rade na tome. Sporazumevanje sa strancima je znatno otežano jer su i gestikulacija i mimika različiti. O kineskom pismu da i ne govorim – kaže nekadašnja Novosađanka.
Kada pričamo o Kini, ne možemo da se ne dotaknemo i hrane. Milica tvrdi da je kineska hrana u Kini potpuno drugačija od svega sto je do sad imala prilike da proba.
– Kinezi jedu skoro sve što zemlja podari. Jedu korove, imaju mnogo raznovrsnog voća i povrća, a od životinja pojedu sve sem kostiju, koje ako ne mogu da sažvaću, pljunu na sto pored sebe ili na pod – dočarava nam ona kineski način obedovanja.
Posebno ističe njihov delikates zvani HotPot. Kinezi, kako ona kaže, ovo jelo jedu i u restoranima i kod kuće, kad god imaju prilike. Milica ga opisuje kao strašno ljutu čorbu koja stoji nasred stola i ključa. Ono što je u njoj jedino prihvatljivo za naše navike su jaja i tanko sečena govedina, a pored toga stavljaju krastavce, zelenu salatu, tofu, grkljane od krave, creva, mozak i noge od kokoške sa sve noktima, što je njima omiljeno. A sve je izuzetno ljuto.
– Kad se to malo obari, štapićima vade i umaču u čašicu sa soja sosom, belim lukom i peršunom. E sad, zamislite baren ljuti mladi krastavac ili zelenu salatu, a da ne pominjem iznutrice. Pirinač dolazi na kraju, a hleb ne konzumiraju – opisuje nam ona ovaj specijalitet.
– Kad idem sa kolegama na večeru, idem samo iz poštovanja, a osećam se da idem kao po kazni. Super sam smršala dok nisam otkrila hranu koja mi se dopada. To su tortilje sa čvarcima, nudle, baoze…
Milica je nabrojala još nekoliko zanimljivih razlika:
- Kinezi piju mlaku, može se reći toplu vodu, i leti i zimi. Svi imaju flašice sa vodom ili čajem i to piju baš često;
- Prozori su im leti zatvoreni, a zimi otvoreni, jer smatraju da spoljašnja i unutrašnja temperatura treba da se izjednače. U našem gradu nema centralnog grejanja i nasmrzavali smo se tokom protekle zime. Temperature nisu niske zimi,prosecno oko osam stepeni i to je divno kad si napolju, ali unutra… Oni su navikli da rade u jaknama, deca u školi sede u jaknama i često su bez čarapa;
- Muškarci se, kao i žene, dosta neguju i sva sredstva za negu tela imaju efekat izbeljivanja;
- Mašine za veš peru hladnom vodom, rerne ne koriste, eventualno samo mikrotalasne;
- Na ulici ih možete videti čak i u pidžamama
- Imam osećaj da je sve različito i sve mi je simpatično, sem jedne stvari: Kinezi se glasno iskašljavaju, kako muškarci, tako i žene. Pljuju gde stignu i kad šetam samo mi je jedno na pameti, a to je da me neko ne pljune. To rade i iz kola;
- Društveno prihvatljivo je i podrigivanje;
- Takođe mi je problem i što moram da pazim da me neko ne zgazi. Bicikala i motorića ima jako puno, a najveće vozilo ima i najveće pravo, što znači da pešak mora da se sklanja glavom bez obzira.
Kako Kinezi vaspitavaju decu?
Poznato je da su Kinezi do skoro mogli da imaju samo jedno dete. Sada mogu da imaju i dvoje dece, ali se, prema rečima naše sagovornice, retko ko na to odlučuje.
– Kako imaju samo jedno dete, mahom je ono i razmaženo. To sam zaključila po ponašanju napolju, ali deca koja idu u naš vrtić su toliko dobra da mi se čini da su baš izuzetak.
Milica ima osećaj da dosta roditelja upisuje decu u vrtiće i na vannastavne aktivnosti kako bi što manje morali njima da se bave. Primetila je i da često bračni parovi žive sa roditeljima, koji im čuvaju decu dok oni rade. Dodaje i da se Kinezi uglavnom venčavaju mladi, tako da bake i deke postaju sa nešto više od 45 godina.
Na pitanje kako funkcionisu vrtići i škole, Milica kaže da nemaju državne vrtiće i da su im zato privatni vrtići toliko skupi, a naročito internacionalni. Stoga, ne može svako detetu da priušti vrtić.
– Sada je pomama za vrtiće na engleskom i tu upisuju decu već od druge godine. Što se tiče školovanja, nešto je drugačije nego kod nas. Imaju nešto poput našeg nekadašnjeg usmerenog obrazovanja, ali je ukupan broj godina skolovanja isti.
Miličina kćerka Mina je, prema rečima njene mame, veoma prilagodljivo dete i za nju nova sredina nije predstavljala nikakav problem. Znala je stotinak reči na engleskom i vrlo brzo se snašla i nastavila da ga uči. Upravo je krenula u prvi razred u kinesku državnu školu, što će ubrzati jedan od ciljeva ove avanture porodice Maleković – da devojčica savlada kineski jezik.
– Njoj se u školi jako dopada, ali je i jako naporno! U školi su do 15:40, čim dođe radi domaći i skoro nam uopšte ne ostane vremena za šetnju, a da ne govorim za neke vannastavne aktivnosti. Doduše, krenula je na engleski i kineski i nadam se da ćemo se što pre navići na novi ritam. Duša me boli što su toliko preopterećeni i nije ni čudo što se sve više roditelja odlučuje na homeschooling, jer je mnogo efikasnije i rasterećenije za dete – zabrinuto priča Milica.
Nakon škole ili vrtića, deca u Kini imaju razne vannastavne aktivnosti, a ovoj mami se čini da to ponekad ide i do same granice izdržljivosti deteta. Deca, kako ona kaže, idu na engleski, sportove, kaligrafiju…
Kako se Kinezi druže
Od Milice saznajemo da se Kinezi poprilično druže. Kod njih je zastupljen kult hrane i često odlaze zajedno da jedu. Oni se vesele hrani, jer još uvek pamte kada su preživljavali na činiji pirinča dnevno. Takođe se druže i po kućama.
– Mi smo stekli mnogo prijatelja. Kolege su nam takođe prijatelji, druželjubivi su i blagonakloni, tako da tu nije bilo problema – priča nam Milica.
Dodaje da joj za sad ne nedostaje baš ništa iz Srbije, dok njenom suprugu fali roštiljanje i gledanje utakmica sa drugarima.
A sad malo o Kineskinjama
Ono što je Milica prvo primetila na Kineskinjama je da su niske i veoma mršave, uskih strukova. No, njihov smisao za odevanje se njoj nije naročito dojmio.
– Oblače se kao da u mraku iz ormana izvuku suknju i majicu. Kupuju mahom preko interneta. Ima mnogo tržnih centara i jedine meni prihvatljive prodavnice su H&M i sportske, sve ostalo su modne kuće poput Armanija, Diora… I po tome i po kolima jedino i možeš da zaključiš da imaju dosta novca, po izgledu teško – opisuje ona.
Naša sagovornica je, na kraju, ipak poželela da se ogradi i da kaže da je sve ovo sagledano iz njenog ličnog ugla (što i jeste poenta ove rubrike).
– Kina je jedna ogromna zemlja sa velikim razlikama u mentalitetu, veri, jeziku… I pored svega ovoga što sam navela, iako to možda nekome deluje neprihvatljivo i previše različito, ja za sad uživam i nadam se da će tako i ostati.
U zaključku iznosi da nas tamo i dalje znaju po Bati Živojinoviću i filmu „Valter brani Sarajevo“, a ovi mlađi po Divcu i Noletu, pa Miličin suprug trudi da im opiše i kakva je Srbija sportska sila. 🙂
Nije li pravo osveženje čuti da se porodica sa ovih prostora tako lepo snašla u zemlji koja je toliko različita od naše? 🙂
Fotografije: iz privatne arhive sagovornice
